BICIKLOM DO ATINE - Nemojte da se plašite ničega, nemojte da očekujete ništa, vi ste slobodni

Avantura - biciklom do Atine sa Đorđem Gajićem iz Kruševca

BICIKLOM DO ATINE - Nemojte da se plašite ničega, nemojte da očekujete ništa, vi ste slobodni

Dragi prijatelji, upoznajte Đorđa Gajića, momka iz okoline Kruševca koji je došao u Beograd da studira. Nakon završetka fakulteta radio je na raznim mestima u gradu, na brodu, te se vratio da započne nešto u Srbiji. Ništa nije išlo onako kako je zamišljao, a onda je doživeo i ljubavni brodolom i sve je izgubilo smisao. On je tada otišao na selo kod svojih i činilo se da su mu sve lađe potonule i život postao suviše surov prema njemu. Depresija i gubitak volje za životom su počele da ga obuzimaju sve češće. Iz svoje se kože nije mogao izaći, ali morao je nešto učiniti. 

Ovako počinje Đoletova priča, a čini se da liči na brojne priče mladih u današnje vreme koji se suočavaju sa istim izazovima. I od prilike zvuči ovako:  Odrastemo u nekom mestu u Srbiji,  leta i zime provodimo kod bake i deke na selu, uživamo u prirodi i bezbrižnosti života, a onda srednju školu ili faks, upišemo u većem gradu, ili samom Beogradu i naučimo se nekako i surovosti, preživljavanju i snalaženju u nepoznatom. 

Izvor: Privatna arhiva

Za to vreme upoznajemo i brojne ljude, steknemo predivna prijateljstva koja nas ceo život povezuju zbog nezaboravnih druženja i glupiranja po gradu, a onda i putovanja, festivala, zajedničkih doživljaja. Možda i nađemo neki poslić kojim dopunjavamo budžet ili neki hobi pretvorimo u posao koji, veoma često, ama baš nikakve veze nema sa faksom koji završavamo. 

I kada završimo i taj faks, a nismo od onih koji odmah dobiju posao u struci i prihodi koje imamo nisu dovoljni za život, zapitamo se šta sada? Panika. Kako nazad kod svojih kada smo se odavno odvojili od svega toga, a kako ostati u gradu i preživeti  još jedan mesec?  

Shvatimo nekako da je bolje, za početak, da nađemo kakav-takav posao koji pokriva naše osnovne troškove života. Možda smo u vezi, pa možemo da delimo troškove ili pomažemo jedno drugom, ili smo sami, ili sa cimerom, ali kako god bilo, raditi se mora. 

Onda počnemo da se pitamo da li je to sada kao neki život, završiti faks, raditi na nekom bezveznom poslu zbog novca i to je kao to, život. Gde je tu smisao tvog postojanja? 

Naš Đole je u toj, da nazovemo prelomnoj tački svog života čuo od nekih drugara za varijantu rada na brodu. Znaš malo o turizmu, ili kuvanju, znaš jezike, mlad si i vrlo lako možeš da se zaposliš na nekom brodu. Prihvatio je posao i tako radio nekoliko godina, nekoliko ugovora, a onda je shvatio da to ipak nije njegov život. Isplanirao je da će da prekine sa tim i isplanirao neku ušteđevinu sa kojom će doći u Srbiju i započeti neki privatni biznis. 
Ideje nisu dolazile, situacija nije bila sjajna, a ušteđevina je polako nestajala.

    „Brat mi je u tom momentu bio u Atini, veoma smo vezani jedan za drugog i velika podrška jedno drugom, ali ovog puta smo bili razdvojeni. Značilo bi mi da se vidimo i ispričamo, ali finansijski nije bilo moguće da se vidimo. A onda sam pomislio, zašto ne bi krenuo bajsom do Atine?“ – ovako započinje Đole njegovu avanturističku priču.

„Ta odluka je bila prekretnica u mom životu i od tada do dana današnjeg je uticala na sve dalje odluke u mom životu. 

Da, definitivno idem "bajkom" do Atine!

Prvobitan plan je bio da osposobim "bajk" i potrebnu opremu, malo vežbam vožnju na duže rute, pripremim kampersku opremu i odredim datum polaska. Plan je da to bude 20 avgust. Preostalo mi je još dve nedelje priprema. Nestrpljenje, entuzijazam i energija su samo rasli. Ponovo mi se vratila vera i volja u život. Imao sam savršeno jasan plan ispred sebe i nisam imao ni trunke oklevanja. Želeo sam to više nego išta u životu. Kao da sam sam sebi postavio merilo prevazilaženje svih problema u životu ako realizujem ovaj put. Tako je i bilo. 

   Bližio se datum polaska, i već je za moju ludost čula i lokalna televizija, prijatelji su mi pružali podršku, stigla je i nepredviđena finansijska podrška, a sve vreme sam bio sa bratom na vezi koji mi je, zapravo, od početka bio najveća podrška. 

I eto me, 20. Avgust, krećem sa prijateljima do Niša, gde smo prenoćili zajedno, a oni nastavili svoj put nazad, a ja u pravcu Makedonije. Na putu ka svojoj slobodi i nezavisnosti. Spavao sam gde sam pronašao mesto, u parkiću, u dečijoj otvorenoj igraonici sa kućicom na drvetu, upoznao pregršt predivnih ljudi koji su nesebično delili svoj obrok ili mi pružali prenoćište. U proseku sam putovao oko 30 km dnevno, ali to tada nisam brojao, uživao sam u toj avanturi i neizvesnosti šta me čeka u narednom mestu. U zavisnosti od prilika boravio sam negde dan dva, negde duže, a negde i kraće, a kada sam prešao granicu sa Makedonijom i stigao do grčkog mora, shvatio sam da sam prešao veći deo puta, tamo me je sačekala prijateljica i malo duži odmor i predah od putovanja na plaži, pesku i suncu. Ništa mi više nije trebalo u životu. Bio sam pun zahvalnosti što sam živ. Bio sam presrećan što sam upoznao i što ću tek upoznati toliko predivnih ljudi na ovoj planeti. 

Izvor: Privatna arhiva

Nastavak puta do Atine je bio čisto uživanje, kao revijalna staza, a konačni susret sa bratom je bio kao osvajanje zlatne medalje. Osvajanje zacrtanog cilja. Sada znam kako je sportistima i zašto nikada ne odustaju, i zašto i kada padnu, daju sve od sebe da ponovo ustanu. Znam da se sete ovog neopisivog i nezamenjivog osećaja dolaska na cilj, kada shvatiš da se nikada nije radilo o cilju, nego uvek i jedino, samo o putu. 

Posle nekoliko dana uživanja u atinskom vazduhu, tople kade i kvalitetnog sna u krevetu,  mislio sam šta sad?

Odlučio sam da napravim i neke ture oko Atine i vozao do Korinstiskog zaliva gde sam ponovo upoznao divne ljude kod kojih sam prenoćio, ali ovaj put je bio značajan i po tome da sam sam se sasvim slučajno, a svi znamo da ništa nije slučajno, našao na grobu jednog grčkog pisca gde sam pročitao citat kojoj je postao i moj životni moto i koji glasi: 

Nemojte da se plašite ničega, nemojte da očekujete ništa, vi ste slobodni. 

Po povratku u Atinu dogovorio sam se sa jednim prijateljem iz Nemačke da krenem na jedrenje sa njegovom ekipom, a moj brat je trebao da dođe do Krfa gde bi nastavili zajedno biciklističku avanturu na Kritu,  a onda me sačekao život da ponovo naučim lekciju da ništa ne možemo planirati i da se ništa ne dešava onako kako smo zamislili. Vremenski uslovi  jednostavno nisu dozvoljavali nastavak putovanja i ja sam se sa ekipom sa jedrenja rastao na jugu Peleponeza i na moju veliku žalost brat i ja smo se mimoišli na Kritu, ali zato mi se prijatelj iz Nemačke pridružio i postao veoma blizak prijatelj, jer smo jako puno razgovarali i pronašli se u raznim životnim temama. 

Nadoknadili smo to kada sam se ponovo vratio u Atinu jer smo konačno brat i ja proveli zajedno 15 dana u novoj biciklističkoj avanturi na predivnom ostrvu Agistri, gde smo odmarali i kupali se na predivnoj plaži. Povratak u Srbiju je bio mnogo brži jer sam svratio na svakom mestu na kom sam pravio pauze u polasku, i sa svim ljudima sam ponovo podelio priče sa mog putovanja. 

Izvor: Privatna arhiva

A onda je Đole zaključio:

Ova avantura me je naučila zahvalnosti i saosećanju. Naučio sam da se u našim životima sve odvija za naše dobro, čak i kada se to nama ne sviđa, uvek je to na neki način dobro za nas. Naučio sam da je svrha čovekova da živi u haromoniji sa prirodom i da ga svako odvajanje od nje čini veoma nesrećnim i depresivnim. Naučio sam da smirim svoj um disanjem i da uživam u sadašnjem trenutku, bez mnogo mudrovanja i razmišljanja šta to dalje u životu čeka. Naučio sam da se radujem i budem zadovoljan malim i običnim stvarima. Naučio sam mnogo o ljubavi i prijateljstvu među ljudima, ali i prema svim drugim živim bićima, jer sam osetio neopisivu radost po povratku svojoj kući kada sam ugledao svog psa Raleta na kapiji koji me je čekao skoro mesec dana sam. 

Ovo putovanje je zauvek promenilo moj život jer me vratilo sebi samom. Oslobodilo stega prosečnosti i tome da ne postoje nepremostive prepreke i da je važno da uvek nastavim dalje, i ako zastanem, predahnem i odmorim, jer život zna da nas umori, sada znam, da ću, bez obzira na sve, uvek nastavljati dalje. Puno novih i predivnih predela i ljudi koje još nisam video i upoznao me čeka i velika bi bila šteta da to propustim."

Na pitanje da li će nas opet iznenaditi nekom novom biciklističkom turom Đole se sjajem u očima priča: „Naravno da ću nastaviti biciklističke avanture, jedna mi je već dugo u planu, po Evropi, do Frankfurta, a malo ambicioznije su mi Peru i Čile u Južnoj Americi, ali znate i sami kako to uvek ide sa planovima, iskrsnu uvek neki novi. Jedno je sigurno, biciklizam će zauvek ostati sastavni deo mog života i sinonim za slobodu."

Izvor: Privatna arhiva

Evo u malog uputstva koje je Đole pripremio za sve naše čitaoce šta sve morate da imate ako planirate da se uputite na biciklističku avanturu: 

  1. Telefon sa mapama u regiji u kojoj putujete ili navigacija za bicikliste
  2. Kamera ili telefon sa dobrom kamerom
  3. Aktivni veš (majica , gaće, čarape, šorc) dva para su sasvim dovoljna , bolje je nego nositi više, a ne adekvatnih
  4. Suzavac u slucaju napada nekih divljih životinja ili nasilnika 
  5. Kaciga koja će vas štititi u slučaju pada sa bicikla kao i od toplotnih udara
  6. Prva pomoć (najosnovnije stvari)
  7. Set za krpljenje guma kao i alat za popravku bicikla najosnovnije stvari ( najbolje sastaviti spisak i videti šta je potrebno) preporučujem multifuncionalni alat kako bi se uštedelo na prostoru i težini
  8. Najosnovnija oprema za kampovanje ( šator, vreća za spavanje, termo izolaciona podloga, set za kuvanje)
  9. Malo suplemenata ( magnezijum, kalcijum, vitamin c)
  10. Power Bank sa solarnim punjačem

Razgovor pripremila:
Sunčica Božić

Pogledaj i: