MARKO SREJIĆ, NOVINAR:"Ističem od kako je knjiga objavljena da bih najviše voleo da dospe i u ruke roditelja."

Knjiga "Soba", autora Marka Srejića, objavljena je pre samo dve nedelje i već je našla put do velikog broja publike jer govori o večitoj "tabu" temi - LGBT zajednici.

MARKO SREJIĆ, NOVINAR:"Ističem od kako je knjiga objavljena da bih najviše voleo da dospe i u ruke roditelja."

Odrastanje u patrijahalnoj sredini je samo po sebi izazov, pogotovo ako si drugačiji od drugih. I o tome se uglavnom ćuti, što zbog osude okoline, što zbog straha. Zahvaljujući novinaru Marku Srejiću, na domaćem tržištu prvi put se pojavila knjiga koja se direktno, otvoreno i iskreno bavi nerazumevanjem, neprihvatanjem i odbacivanjem LGBT zajednice u manjim ruralnim sredinama. Autobiografija pod nazivom "Soba" govori o teškom odrastanju u patrijahalnoj sredini koja ne prihvata različitost, guši i primorava na pogrešne poteze, usput ostavljajući traume i ožiljke. Sigurno će u svakome, ko je bude čitao, probuditi želju da se suoči sa svojim strahovima i zauvek napusti “sobu” u kojoj postaje tesno, a možda i pomoći da prihvati različitosti. Svoju autobiografiju, Marko je predstavio u našem magazinu.  

Foto: Miloš Sovilj

Prva knjiga, objavljena 01. oktobra, pod nazivom „Soba“. Nagoveštava nešto veliko, zar ne? Kada si došao na ideju da napišeš autobiografiju?

Kada sam se pre desetak godina pakovao za Beograd, poneo sam sa sobom i dnevnike koje godinama vodim a koji su zaista bili neka vrsta terapije. Pisanje me je oduvek lečilo, opuštalo i približavalo sebi. Mislim da je ideja o autobiografiji godinama bila u meni i sazrevala, čekao sam pravi trenutak da u sebi iskristališem sva osećanja, nesigurnosti ali i da budem potpuno siguran da ću moći svoje emocije zrelo i kvalitetno da prenesem na papir. Možda je najkonkretniji odgovor: „bilo je suđeno“.

Koliko ti je snage trebalo da se „ogoliš“ i da jasno i glasno kažeš to što imaš? 

Oduvek sam bio transparentan po pitanju emocija, po pitanju svog seksualnog opredeljenja i to moji prijatelji najbolje znaju. Shvatao sam da me guši da učestvujem u konverzacijama u kojima ne mogu otvoreno da kažem šta mislim, kako se osećam, tako da mnogo više hrabrosti mi je trebalo da se suočim sa svim tim „bagovima“ koje sam nosio iz detinjstva i tog nekog tinejdžerskog perioda u sebi, da ih dobro preispitam i kasnije tokom pisanja i odstranim. Istakao sam i na kraju knjige „Soba“ da je pisanje iste zaista bila moja terapija, moje lično buđenje iz „kome“. Pored svega navedenog, mi empate smo sami po sebi takvi da večito imamo potrebu da nekome pomognemo, da nekoga posavetujemo i u ono u šta sam najviše verovao tokom pisanja „Sobe“ je činjenica da ovo zaista može da „probudi“ i pomogne onima koji tamo negde uplašeni i zatvoreni u svojoj sobi. 

Koliko su neprijatnosti koje si godinama doživljavao samo zbog svoh seksualnog opredeljenja uticale na tebe i tvoj život?

Najviše neprijatnosti sam doživljavao upravo u tom malom mestu, gde je čitava priča i smeštena. Možda u tim trenucima kada sam prolazio kroz ta neprijatna iskustva, doživljavao dobacivanja, vršnjačko nasilje nisam ni bio svestan kakve posledice će to kasnije ostaviti na mene. Sve te situacije su me učinile nesigurnim, nisam imao nikoga sa kim bih mogao da pričam o stvarima koje mi se dešavaju, pa me je to takođe činilo i jako zatvorenim za ljude, kasnije i u partnerskim odnosima. Poprilično mi je trebalo vremena da se prepustim, predam i da osetim da me ljudi prihvataju i vole baš takvog kakav jesam. 

Foto: Miloš Sovilj

Znajući sve što znaš, kakav bi savet dao roditeljima?

Ističem od kako je knjiga objavljena da bih najviše voleo da ova knjiga dospe i u ruke roditelja. Pričajte sa svojom decom, priđite im, upoznajte ih. Ukoliko roditelj ima strah i potrebu da gura pod tepih ono što uočava kod svog deteta, učiniće mu štetu. Porodica je okruženje koje nas oblikuje zauvek, tu su koreni svih naših oblika ponašanja. Nije najbitnije pružiti detetu sve što možeš u materijalnom smislu samo već dati mu slobodu da se izrazi, prihvatiti ga, bez barijera, čak i ukoliko sam roditelj ne razume sa čim se njegovo dete suočava, razgovor, zagrljaj, podrška i sve što ide uz tu bezuslovnu ljubav značiće mnogo više od ćutanja i guranja istine pod tepih. 

Knjiga „Soba“ prvenstveno govori o strahovima, koje svi imamo. Možeš li izdvojiti tvoj najveći strah koji si imao vezano za knjigu?

Ukoliko aludirate na reakciju ljudi, mislim da me je to najmanje plašilo. Ljudi će uvek reagovati na bilo šta. Tokom prethodne dve godine koliko sam pisao „Sobu“ istrenirao sam sebe, da kada dođe trenutak objavljivanja knjige da se fokusiram zaista i samo na pozitivne reakcije, one zbog kojih sam zapravo i započeo sve ovo. Možda jedino što mi je u nekim blagim talasima ulivao strah je da li će ljudi koji budu čitali „Sobu“ razumeti suštinu priče koja je pred njima. 

Interesantno je da si do sada uvek bio u ulozi lica iza kamera, sa mikrofonom u ruci.  Kako si se osećao kada su se uloge zamenile? 

Mnogo mi je opuštenije i rasterećenije kada sam iza kamere i kada sam ja taj koji vodi razgovor. Sa druge strane jako mi  znači podrška kolega, jako mi znači što moj potez nisu shvatili kao puku ambiciju, već kao potrebu da oslobodim sebe raznih stega i da kroz medije, koji su i te kako potrebni u ovakvim situacijama, pružimo ljudima sliku o životu gej populacije iz ugla iz kojeg se do sada nije govorilo. 

Foto: Miloš Sovilj

Plašiš li se posledica, ili možda osude koju ovo delo može da donese?

Ne plašim se posledica jer nisam učinio ništa što bi nekoga isprovociralo ili navelo da me osudi ili učini nešto gore. Ljudima moj potez može da se dopadne ili ne, kao i sama priča i to je na mestu. Izneo sam svoju ličnu priču, svoja iskustva, svoje najintimnije i najdublje emocije i trenutke i to nikoga ne može da ugrozi. Promenjena su imena svim ljudima koji su deo mog života o kojem pišem tako da sam zaista smiren po tom pitanju, nisam se dotakao religije, jer je jako poštujem, niti bilo koje druge teme koja u Srbiji izaziva posledice ili osudu. 

I za kraj, da li ova knjiga znači da si tek ušao u spisateljske vode i da ćeš nastaviti da pišeš ili je novinarstvo ipak tvoj prvi poziv?

Novinarstvo mi je u krvi I mislim da se tog posla nikada neću odreći jer ga volim svim bićem. Što se pisanja tiče, treba mi sada dosta vremena da obnovim energiju nakon pisanja “Sobe” jer sam svaki atom snage i emocija uneo u to. Pitaju me poslednjih dana za drugi deo, nastavak… verujem da je mnogima mnogo zanimljivije i sve ono što se dešavalo kada sam izašao iz “Sobe” i preselio se u Beograd, ali mislim da mi za taj potez takođe treba još neko vreme i dodatna zrelost. Za sada se ovde zaustavljam i prepuštam svim pozitivnim reakcijama i emocijama koje dobijam za uzvrat od ljudi koji su pročitali i nadam se promenama u društvu. 

Proćitajte i: MARINA PAJKIĆ, NUTRICIONISTA: "Svaka istinska promena kreće iz naše glave."