SONJA DAKIĆ, BIZNIS MENTOR I SRĐAN PLAVŠIĆ, PROFESOR:"Svi odgovori koje tražimo već su u nama, samo ih često ne čujemo od buke koja dolazi sa svih strana."

Supružnici Sonja i Srđan su svoje različitosti i znanja spojili u jedno i napravili život vredan življenja. Nije uvek bilo lako, ali je bilo uzbudljivo.

SONJA DAKIĆ, BIZNIS MENTOR I SRĐAN PLAVŠIĆ, PROFESOR:"Svi odgovori koje tražimo već su u nama, samo ih često ne čujemo od buke koja dolazi sa svih strana."

Koliko smo spremni da tragamo, da učimo, da stvaramo i na stvorenome radimo, toliko ćemo radosti i uneti u život. Ovaj intervju bračnih i poslovnih partnera daje odgovore na mnoga pitanja koje postavljamo sebi još od detinjstva, ali i "otvara oči" svima nama koji propuštamo život pod izgovorom da je naše vreme prošlo. Ovaj intervju je jedan od onih koji se čita više puta i svaki naredni put se otkrije nešto novo. Iskrenost i ljubav utkane u predivnim odgovorima za magazin Ogledalo dali su Sonja Dakić, biznis mentorka i Srđan Plavšić, profesor. 

Prvo želim da vam se oboma zahvalim na prilici da uradimo intervju za magazin Ogledalo. Čitajući vaše biografije, ostala sam bez komentara. Neverovarna je vaša obostrana potreba da svoj život usmerite na pomoć ljudima,Vi, Srđane deci, a Vi, Sonja ženama. Kako ste otkrili svoj “poziv”? 

Srđan: Ja sam baš dugo tragao. Počeo sam sa 17 kao radnik u fabrici. U godinama koje su sledile bio sam muzički urednik na radio Index-u, radio u Klubu studenata tehnike, pa bio majstor sito štampe, onda sam se bavio produkcijom štampanog materijala, radio sam kao grafički dizajner… jednom sam sabrao da sam do sada radio 16 različitih poslova. :)
Uporedo sa radom studirao sam arhitekturu, pa je napustio na trećoj godini (od pet), pa upisao grafički dizajn na Fakultetu primnjenih umetnosti (koji sam i završio)... i ništa. Još uvek to nije bilo to.

Onda mi je jednog dana zazvonio telefon, i poznanica me je pitala da li mogu da je zamenim na dve nedelje na mestu nastavnika u srednjoj školi. Iz najiskrenije radoznalosti (u fazonu ovo nikad nisam radio - daj da vidim kako je) i bez ikakve pripreme ušao sam u učionicu. Dve nedelje kasnije bio sam “zaražen”. Osećaj je bio isti kao kad te strefi ljubav na prvi pogled - nema reči, samo taj osećaj u stomaku. :)
Sada kad razmišljam o tom trenutku čini mi se da sam pao na to što mladim ljudima vredi pokazati svojim primerom. Vredi biti pošten u odnosu sa njima. Vredi dati im šansu. Vredi voleti ih. Oni to umeju da prepoznaju i da pametno upotrebe.

Sonja: Životni poziv je nešto što dolazi sa godinama, iskustvo ga gradi. Ja volim da kažem da je moj život imao bolji plan za mene od mene same. Deset godina sam radila u raznim firmama na pozicijama od sekretarice do grafičkog dizajnera, i zaista sam mislila da je to moj maksimum. Majčinstvo je u moj život donelo novu perspektivu i želju da uradim nešto više.

Pokretanje svog biznisa je bilo neverovatna avantura u koju sam ušla bukvalno kao Alisa u zemlju čuda, bez znanja i iskustva, spremna da učim i da prevazilazim ,pre svega, sebe i ono što mislim da je za mene moguće.

Danas to iskustvo pokretanja i razvoja svog biznisa tokom 7 godina vidim kao logičan korak na putu gde sam danas, a to je da budem podrška drugima koji žele da pokrenu ili razviju svoje ideje. Moja osnovna motivacija za ono što danas radim je upravo da svojim znanjem i iskustvom drugima pomognem da taj put prođu lakše i brže. U neku ruku osećam i odgovornost da to uradim zbog svih sjajnih ljudi koji su meni pomogli na mom putu i otvorili mi neka vrata.

Foto: Privatna arhiva, Srđan Plavšić i Sonja Dakić

Oboje imate svoje sajtove, pišete blogove, knjige i u većini slučajeva komunicirate online. Zašto ste i kako došli na ideju da se prvo bavite preduzetništvom - tačnije da pravite pelene od bambusa, a onda i da svoj život usmerite na mentorski posao i to preko Interneta? 

Srđan: Oboje smo vrlo zainteresovani za životnu sredinu, porodicu, preduzetništvo. Kada smo dobili prvu bebu prvo smo se šokirali brojem i veličinom džakova za smeće koje smo izbacivali svake nedelje. To nam je bilo u koliziji sa uverenjima pa smo pokušali da naručimo perive platnene pelene od bambusa iz inostranstva. Posle mesec dana dopisivanja sa raznim onlajn - prodavnicama širom sveta shvatili smo da od toga nema ništa. I ideja ja došla sama. Verovali smo da u Srbiji ima još porodica sa sličnim potrebama. Bili smo u pravu. A o preduzetništvu nismo imali pojma, tako da je uporedo krenula i Sonjina edukacija. Ja sam već bio u edukaciji sa suprotne strane katedre. :)

Sonja: Ideja je zapravo potekla od Srđana, a meni se dopala. Znala sam da to neću moći sama da radim tako da sam posao pokrenula sa prijateljicom, a Srđan je uvek bio neiscrpan izvor podrške. Tako da u neku ruku jesmo oboje godinama radili na tome što je Daj Daj postao. On mi je pomagao oko dizajna, fotografisao je i išao na važnije edukacije sa mnom, čuvao decu kada bih ja išla na događaje i putovanja. Danas kada pogledam celo to iskustvo jasno mi je da je to bio zajednički projekat, bez Srđanove podrške ne bih bila u stanju da toliko toga uradim i pre svega prevaziđem sebe. Mislim da moja želja da budem podrška drugima ide upravo iz tog jakog osećaja zahvalnosti na podršci koju sam ja imala.

Srđane, kome ste Vi nastavnik deci ili roditeljima?

Kada sam prvi put pozvao roditelja na razgovor u školu shvatio sam da je dete samo ogledalo u kome se jasno vidi ono što se dešava u kući. Kasnije sam to proverio u više navrata i uvek se ispostavljalo jedno te isto: porodice sa ozbiljnim problemima produkuju decu koja prave ozbiljne probleme. I to znaju svi koji rade sa decom. Isto tako sam shvatio da mnogi roditelji toga nisu svesni, i da svoju decu posmatraju kao nekog ko je odvojen od njih i njihovih problema, a to nije istina. Želeo sam to da im kažem, jer, po mojoj proceni, pubertet je poslednja šansa da se nešto opravi brzo i kvalitetno. Ako se taj trenutak propusti, kasnije će za sličan pomak biti potrebno mnogo psihoterapije. Dakle, želeo sam da roditelje preobratim u saveznike, na obostranu radost, i posegao sam za jedinim čarobnim štapićem kojim sam umeo da rukujem - pisanom rečju i društvenim mrežama. Ispostavilo se da stvar radi, pa je posle “Pisma roditeljima” usledio poziv za gostovanje na RTS-u, radio Lagunu, portale…  Završilo se knjigom “Dušologija” koju sam izdao prošle godine, i koja promoviše prihvatanje i zahvalnost. Komentari čitalaca koji su stigli do mene su, hvala Bogu, jako lepi. :)

Foto: Privatna arhiva

Sonja, kao biznis mentor znam da privatno, ali i profesionalno imate veliko iskustvo u tom polju. Da li je, po Vašem mišljenju, jednoj ženi za pokretanje svog biznisa više potrebna hrabrost ili znanje? I da li se “žensko” preduzetništvo razlikuje od “muškog”?

Hrabrost i vera su ključni, znanje se stekne usput. Često danas kada držim radionice volim da kažem kako ja ništa od toga nisam znala na početku i uspela sam. Uspela sam jer sam bila spremna da učim i uradim sve što je potrebno da moja ideja zaživi. Puno ljudi sa kojima radim misli da je biznis plan ključan za pokretanje biznisa, po mom mišljenju, mnogo je važnije da znate zašto to radite. Kada je srce na pravom mestu onda ćemo lako praviti planove, menjati ih i iz njih učiti šta treba.

Što se podele na muško i žensko preduzetništvo tiče, biznis sam po sebi ima univerzalna pravila. Bitno je da znamo šta nudimo, kome i na koji način ostvarujemo profit. To je osnovni princip, ono gde postoji razlika jeste kako žene i muškarci tome pristupaju. Muškarci su hrabriji, lakše se udružuju oko ideje i međusobno podržavaju. Spremni su da uče usput, više vole rizik i brže donose odluke. Sa druge strane mi žene volimo da igramo na sigurno, zato mislimo da je bitno da imamo plan i finansijsku podršku. Određeni broj žena započinje biznis iz nužde, kako bi obezbedile sebe i porodicu i to jeste poseban izazov.

Naše formalno obrazovanje nam, nažalost, ne pruža osnovna znanja o biznisu, ne učimo o postavljanju ciljeva, upravljanju finansijama i komunikaciji. Srećom, danas postoji puno programa podrške i sam Internet je riznica puna resursa koja nam je nadohvat ruke. Tako da na kraju od nas zavisi šta ćemo sa tim uraditi. Danas više nego ikad nije bitno odakle dolazite, šta imate i znate, već šta ste spremni da uradite.

Za vas se, Srđane, u poslednje vreme vezuje i termin art terapija. Sigurna sam da je ta tehnika mnogima nepoznata. Šta vas je privuklo art terapiji, kakva je to tehnika i da li je već primenjujte?

Još u osnovnoj školi sam pokušavao da u kućnoj radinosti sebi odštampam majice jednostavno, kvalitetno i jeftino, ali bez uspeha. Mnogo godina kasnije obrađujući sa učenicima temu štampe na tekstilu, javilo mi se kako neke ideje sa interneta mogu da uklopim sa mojom starom željom i pojavila se stiro štampa. Krećem da držim iste radionice u Studentskom kulturnom centru, i do sada je više od 300 osoba prošlo tu obuku. Vrlo brzo sam shvatio da najvredniji rezultat tih radionica nisu šarene majice, cegeri i pantalone… već nasmejani i radosni ljudi. Oporavljena vera u sebe i ličnu moć. Zatim od rođake saznajem da postoji art terapija, a potom, na moje veliko zadovoljstvo, postajem i klijent kod Marije Đuričić, jedne od prvih koja je u Srbiji krenula da radi art terapiju baš kako treba. Sa svakim sledećim korakom sam se sve više zaljubljivao u ovu aktivnost koja spaja introspekciju i neposredno iskustvo kroz igru, tokom koje je klijent sam sebi terapeut, a praktičar je samo pomoćnik na ovom neverovatnom putovanju. Epilog je taj da se prošle godine zahvaljujući svetskom imenu na ovom polju, dr Avi Goren-Bar-u iz Izraela, pojavila mogućnost da se art terapija studira i u Srbiji, i ja sam jedan od nas dvadesetak koji činimo prvu generaciju. Po završetku prve godine, praktičan rad je zahtev edukacije, tako da sam krenuo pre par meseci sa praksom i rezultati su vrlo dobri - na zadovoljstvo klijenata i moje.  :)
Za one kojima i dalje nije jasno o čemu se radi: kada nam se pojavi problem u vidljivom svetu (zdravlje, odnosi, finansije…) koren je najčešće u nevidljivom, tj. nesvesnom, i to je najbolje mesto da se pokuša “rešavanje” uzroka. Ali NEsvesno se ne bi tako zvalo da možemo da se u njega ušetamo kao u svoju baštu. Komplet kalauza za ta vrata se sastoji od igre, art-a, pokreta, muzike… Napominjenm da nije potrebno nikakvo predznanje u upražnjavanju navedenih aktivnosti. Rezultati će oduševiti mnogo pre nego što ste očekivali. :)

Foto: dr Avi Goren-Bar, praktičari art - terapije

Sonja, interesantna je činjenica da od želje da budete bibliotekarka, postanete osoba koja se bavi javnim poslom. Vaš govor na TDEx-u jedan je od onih koji se preslušava više puta. Vaša deca su Vas mnogo čemu naučila. Možete li ukratko, na srpskom jeziku, podeliti sa nama savete iz tog govora?

Često pravim paralelu između preduzetništva i roditeljstva, zaista ih smatram najboljim životnim školama. Volim da kažem da me je roditeljstvo naučilo da budem prisutnija, mirnija i nežnija, a preduzetništvo me je učinilo hrabrijom. Moj TEDx govor je priča o putovanju stidljive devojčice koja je želela da bude bibliotekarka do otkrivanja ličnog potencijala koji nije smela ni da zamisli.

Ono što verujem da svakako možemo naučiti od dece jeste da ne dozvolimo da nas strah savlada. Baš kao dete koje uči da hoda, da prihvatimo situacije u životu svesni da nekada moramo pasti kako bi naučili da ustanemo i bolje držimo ravnotežu. Ne možemo naučiti da plivamo čitajući knjige, ako zaista želimo to iskustvo moramo skočiti u vodu. Druga velika lekcija jeste da biramo svoje okruženje, da budemo svesni da imamo pravo da promenimo mišljenje, odustanemo od nekih planova, ljudi, okruženja. Da za sebe nađemo okruženje u kome možemo da rastemo i razvijamo se, gde naša duša zaista može da cveta. Decu ne možete naterati da se druže sa nekim, oni imaju taj unutrašnji kompas prema kome se usmeravaju, a mi ga nekako ućutkamo sa godinama. Treća, i za mene u poslednje 3 godine najvažnija stvar, jeste da ono što radim bude izvor moje radosti. Tema mog master rada u okviru NLP edukacije je imala naslov "Radi i raduj se". Iskreno verujem da ono što izaberemo da radimo, da svoje vreme i život u to uložimo, treba da bude nešto što nam donosi radost i smisao u svakom danu. To ne znači da je svaki deo tog puta divan i čaroban, to znači da iznad prepreka i izazova imamo nešto što nam je dovoljno vredno i važno da sve to prevaziđemo.

Srđane, na Vašem sajtu www.srdjanplavsic.com stoji opisna rečenica: “Svi imaju oko, ali retki vide”. Šta Vi kao profesor vidite da mladi ljudi ne vide, a trebalo bi da vide?

Neki mladi verovatno to vide, ali za one koji se još nisu orijentisali u pitanju su dve stvari: šansa i opasnost.
Šansa: mi koji sada živimo na planeti Zemlji smo prvi ljudi koji imaju Internet. Prvi koji možemo da pružimo uslugu nekom na drugom kontinentu a da se ne pomerimo iz svoje sobe. Prvi koji imamo pristup svekolikom planetarnom znanju u samo par klikova. U svakom trenutku i svuda. Svi koji znaju šta žele da budu sada to i mogu. Možete da završite fiziku na MIT-u u SAD za dž bez da se pomerite iz svog sela.
Opasnost: generiše se apsurdna količina pisanog, video i foto materijala u svakoj sekundi. Ko se ne pobrine za sebe i ne trgne ostaće u ulozi konzumenta tuđih sadržaja zanavek. Bolja uloga po svim parametrima je uloga kreatora.

Izvor: Youtube, Sonja Dakić, TEDx Vienna

Sonja, već neko vreme bavite se i pomaganjem mlađoj populaciji u pokretanju ili održavanju svog biznis-sna. Koji su to koraci na koje treba obratiti pažnju kada se upustimo u te vode?

Kroz svoj mentorski program i rad u drugim programima radila sam sa više stotina mladih i žena na razvoju njihovih ideja i biznisa. Često me pitaju koje su veštine ključne za preduzetništvo. Stvar je u tome što sve veštine možemo naučiti, prednost jeste kada imamo određena znanja o prodaji, komunikaciji, upravljanju novcem. Ipak ono što je po meni mnogo važnije jeste spremnost da učimo i da se menjamo. Da pre svega prevaziđemo sebe i zapitamo se: "Šta je zaista moguće za mene?" Imala sam prilike da budem i u žirijima gde učesnici imaju priliku da dobiju finansijsku podršku za svoju ideju i uvek se isto pokaže. Mi ne biramo ideje, mi biramo ljude koji će te ideje da sprovedu. Ako vidimo potencijal u osobi lako ćemo doterati ideju.

Često me ljudi pitaju gde da nađu finansijsku podršku za svoju ideju, a ja onda njih pitam: "Šta su oni spremni da urade za svoju ideju?" Ako vi niste spremni da nađete i uložite novac u svoju ideju, teško ćete druge ljude uveriti da oni to urade.

Srđane, na Vašem blogu, profesorsrdjan.com,  sam se zadržala veoma dugo čitajući s oduševljem postove na različite teme, a ušla sam samo da proverim čime se bavite. Gde pronalazite inspiraciju za sve što radite, a radite mnogo toga?

Nedavno sam čuo za izraz “multipotencijalista”. Kako ja shvatam to je kad ti svašta nešto “ide”. Ja se trenutno bavim: radim u srednjoj stručnoj državnoj školi “Tehnoart”, fotografišem, objavio sam knjigu ("Dušologija"), držim radionice stiro štampe, dizajniram zaštitne znakove, držim sesije art terapije, trudim se da crtam svaki dan... I sve ovo se trudim da radim najbolje što mogu. Žrtve su neminovne - u proteklih nekoliko godina pogledao sam nekoliko filmova i nula epizoda bilo koje serije :)

Inspiraciju pronalazim u zadovoljavanju potrebe da sebi dešifrujem sebe. Sa nadom da ću ako uspem u tom naumu automatski dešifrovati i svet oko sebe. Evo, sad kad razmišljam o ovom odgovoru više mi zvuči kao dijagnoza :)

Foto: Privatna arhiva

Sonja, koliko je po Vašem mišljenju bitna podrška između partnera da bismo živeli, radili i voleli?

Meni je to ključni faktor onoga ko sam i gde sam danas. Srđan i ja smo sa sličnom idejom ušli u brak, da budemo zajedno u svemu što nam život donese i mislim da je to osnovni razlog zašto trajemo od 2004. godine i zašto je naš odnos sve bolji i dublji. Ja sam dete srećno razvedenih roditelja i u brak sam ušla svesna da iz njega mogu da izađem i isto tako svesna da na sreći i uspehu treba da se radi. Od prvog dana roditeljstva mi smo zajedno na tom putu, učimo i pričamo mnogo, dogovaramo se o svemu. Podržavamo jedno drugo da svako razvija svoja interesovanja, a onda na kraju dana jedva čekamo da razmenimo utiske i nove uvide. Partnerski odnos je jedno predivno polje za lični razvoj, mi danas imamo tu slobodu da biramo svoje partnere i da se zajedno sa njima razvijamo i menjamo. Za mene je neprocenljiv osećaj zahvalnosti kada se vraćam kući i znam šta i ko me tamo čeka.

Živi Radi Voli je naziv mog mentorskog programa i moja lična mantra do koje sam došla u trenucima velikih promena i teških odluka koje sam donela da budem ovde gde sam danas. Živeti iskreno i u skladu sa sobom, raditi ono u šta verujem, šta je meni važno i što mi donosi radost i na kraju voleti svesno svaki dan i sve što imamo. To je pravo bogatstvo.

Srđane, koji su najteži izazovi koje ste savladali sa učenicima i šta ste naučili od njih?

Najteži izazovi koje sam prošao sa učenicima su vezani za gubitak njihovih vršnjaka, drugara i drugarica iz klupe. Lagao bih ako bih rekao da sam se navikao na to. Nikako mi nije logično da rad u školi povežem sa odlaskom na sahrane đaka. Nisu ni zakoračili u život, a već su nestali. Razumem da je to normalno, i da život i smrt ne idu jedno bez drugog, ali džabe.

Najvrednije što su me đaci naučili je tolerancija. Na početku sam u kontaktu sa učenicima bio vrlo tvrd i isključiv… Onda sam video da to ne donosi dobre rezultate. Pa sam postepeno ukopčao da smo svi različiti, da se neko lakše izražava rečju, neko crtežom, a neko ćutanjem. I da je to u redu. Najsimpatičnije mi je bilo kada mi je godinama kasnije učenik koji je u srednjoj slabo šta radio došao i rekao: “Hvala što ste me pustili da zabušavam. U tom trenutku to mi je bilo izuzetno potrebno.” Sad se ubih od posla :)

Foto: Stiro štampa sa saradnicima, Nadom i Goranom

I za kraj, šta biste preporučili mladima kako bi se lakše snašli u ovom vremenu? Ko je za vas primer uspešnog, ostvarenog i obrazovanog čoveka/žene? 

Srđan: Postavite prioritete po zakonu prirode: srcem birajte cilj, a mozgom tražite put. Ako posmatrate fetus - srce je organ najstariji u smislu da prvi profunkcioniše u telu. Ako pak budete mozgom birali cilj - bićete izgubljeni. Ako pitate srce - cilj je uvek tamo gde je više radosti i ljubavi, a ako pitate mozak cilj je svaki dan nešto drugo - u želji da bude uvek u pravu stalno menja mišljenje.

Dakle, ako želite da nekom ispunite želju - nek to bude vaše srce. Ono zna gde su radost i ljubav, a saznaćete i vi ako ga poslušate. :)
Primer viteškog života: Jelena Bastajić i Stefan Lalić, osnivači brenda “Ćao šećeru”. Srčano žive svoju priču i sa jako malo godina su uradili vrlo mnogo. Verujem da će se za njih tek čuti.

Sonja: Svi odgovori koje tražimo već su u nama, samo ih često ne čujemo od buke koja dolazi sa svih strana. Zato je važno da naučimo da se umirimo i čujemo taj zov naše duše. Hrabrost je mišić koji se trenira, svaki dan kada izađemo na teren života. Hrabrost da pratimo svoje snove se uvek isplati, jer je nagrada koju ćemo dobiti mir i zahvalnost. Bez obzira odakle dolazimo i šta znamo, samo od nas zavisi dokle ćemo stići.

Radeći sa ljudima na razvoju njihovih potencijala i ideja mogu slobodno reći da je svako od njih za mene heroj. Svaka osoba koja preuzme odgovornost za svoj život, svoju sreću i uspeh je već toliko toga dobila. I to je ono što se vidi u očima kada pričate sa nekim. I onda nije važno koliko smo godina živeli, mnogo je važnije šta smo na tom putovanju ostavili, jer na kraju to je jedino što zaista ostaje iza nas.

View this post on Instagram

42 and counting...

View this post on Instagram

#cvet #flowers #clayart #glina #3dmodeling #3dmodel #crtamsvakidan #higijenaduha

A post shared by Srđan Plavšić (@profesorsrdjan) on

Lektorka: Dragana Dimitrijević